Колико дуго сте наставница у нашој школи?
У нашој школи радим од 1. 11. 2000. године.
2. Због чега сте одлучили да будете просветни радник?
Моја одлука да будем просветни радник је мало дужа прича; фигуративно, она је зуб са три корена. Занимање просветног радника је хумано занимање, а хуманости сам се научила још у својој породици. Стицајем околности, родила сам се као најстарије дете од петоро живе деце (једна сестра ми је преминула у 7. години живота; тада сам имала 10). Имам три сестре и брата. Њима сам била учитељ и духовни вођа. Други корен моје професије посађен је поласком у основну школу. Прва четири разреда завршила сам у свом родном селу Рибарица, у комбинованом одељењу; 1. и 3. разред у истој учионици, 2. и 4. такође. У време када сам ја била ђак, ученици су физички кажњавани. Пљуштали су шамари, чврге, вукло се за косу, зулуфе, истезале се уши, ударале пацке прутом звани Мирко ког је доносио редар и који је често и на глави завршавао. Деца су тако кажњавана ако не науче оно што је било задато, ако нису урадили домаћи, ако нису научили песмицу, лоше читају или су се потукли од куће до школе... То се дешавало и у нашој учионици. Највише батина било је на часовима математике. Тада нисам могла да схватим зашто моји другови и другарице не разумеју оно што им се објашњава. Мене су болеле њихове сузе - видљиве и невидљиве. Убрзо сам постала неко од кога се тражило да помогне, објасни, уради задатак, неко од кога ће узети домаћу свеску. Врло радо сам то радила само да не гледам како се деца кажњавају због незнања. Занимљиво је како се та улога протезала кроз основну, па и средњу школу. Била сам у свом одељењу учитељица математике. Без дилеме сам уписала Педагошку академију у Шапцу. Сваке године су из ње излазили свршени учитељи, а наставника математике није било ни од корова. То је превагнуло и реших да постанем наставник математике који никад неће ударати децу зато што нешто не знају. Вероватно се питате да ли сам ја физички кажњавана. Да, десило се, на часу математике. Добила сам питање: ,,Како гласи закон комутације за сабирање?" Моје размишљање је било превише дуго за мене-штребера и шамар је пукао. Осетила сам олакшање што и ја имам третман као и други. Временом сам постала колегиница својој учитељици. На једној школској прослави, она ми је отворила душу. Рекла ми је, између осталог, да никад није желела да постане учитељица и да су је родитељи натерали на тај избор. Тог дана сам јој опростила.
3. Сећате ли се своје прве генерације? (Које године су били рођени?)
Не могу да се сетим свих лица без фотографије. Гледајући фотографију, њихова лица постају позната и драга. То су деца рођена 1975. године, а памтим да смо на завршетку осмог разреда, у знак растанка, препешачили од Доње Бадање до Драгинца, све преко поља, ливада, брежуљака и шумарака. У Драгинцу смо посетили Спомен-школу ,,Четрнаести октобар", нову и савремену, цркву и вратили се пешке кући. Врло драгоцено путовање.
4. Вук Караџић је записао да без муке нема науке и да се човек учи док је жив. Шта нам Ви можете рећи о те две народне мудрости након толико година искуства?
Непролазне мудрости. У првим годинама свог рада, у селима Доња Бадања, Горња Бадања, Текериш знам да није било породице у којој нису говорили: ,,Учи да се не мучиш као ми". Деца су учила, радила, слушала и схватала књигу као прозор у свет. Услови за живот, тада, у мом крају били су тешки. Пут до дипломе био је пут до нашег хлеба. Тај мукотрпни рад дао је многе просветне раднике, инжењере, глумце, лекаре и мајсторе свих заната.
Видите, иза мене је данас више од 34 године минулог рада. Лепа је то цифра, али није довољна да се започне нова школска година. Не живи се у нашој професији од минулог рада. Градиво јесте исто, али нисам иста ја, ни деца, ни ситуација у друштву. Траже се нове методе, приступи у раду, мења се улога наставника. Дакле, учи се изнова. Онлајн настава ме веома забринула. Како радити са ученицима са којима нисте на истом физичком месту? Електронски дневник? Електронски уџбеник? Толико непознатих ствари. Сабрала сам се и схватила да је учење једини лек и једини пут. Дакле, будите спремни на доживотно учење.
5. Да ли нам можете описати неку ситуацију из учионице или са екскурзије коју ћете заувек памтити?
Памтим више ситуација, али ћу одабрати ову, са разлогом. Био је час вежбања. Деца су радила задатке по нивоима. Договорили смо се да нико не може прећи на задатак следећег нивоа док се тачно не реши претходни. Свеске треба донети на преглед. Како се убрзо створила гужва код мог стола, напоменула сам да могу сами проверити резултате служећи се решењима у збирци. Ако су решења тачна, нису обавезни да доносе свеску, само наставе да раде даље, Један Милош стоји код стола и не миче се.
- Шта треба? - питам га.
- Моји задаци су тачни - каже он.
- Добро. Зашто онда стојиш ту?
- Ја сам погледао у решења, али тамо не пише Браво, Милоше! Тако је, Милоше! А, мени је драго када ви то мени кажете.
Деца желе лепу реч, подршку, контакт са својим наставником. Има ли тога у онлајн настави?
6. Да ли се сећате свог наставника математике и другарице из клупе?
У основној школи имала сам три наставника математике. Сећам се да су сви троје били различити у приступу градиву. Моји наставници су били квалитетни људи, а наставнике математике сам пажљивије посматрала. Сећам се и професора математике из средње школе. Заправо, ја сам од њих крала будући занат. Прихватала и одбацивала. Временом схватала да је кључ у емотивној повезаности, начину преношења знања и љубави према послу. Сећам се и својих другарица из клупе. Памтим свашта нешто, али то су тајне. Другарство је увек на цени. Давно сам напустила свој родни крај (20 година) и немам контакте са својом генерацијом, основцима.
7. Да ли бисте могли да нам упоредите како су изгледали часови када сте почели да радите у односу на оне данас?
Од 1987. до 2000. године радила сам по селим свог родног краја. Број ученика у одељењу није прелазио 17. Доласком у Бадовинце, ако се не варам, долазим у већа одељења, 32-33 ученика. То су потпуно различити услови за рад. Организација часа се у оба случаја разликује. Мање деца - боља дисциплина - нема журбе, изражен индивидуални рад. Више ученика - више стреса; не испратите рад свих њих, разлике у знању велике и често морате да мењате активност. У тим година, родитељи су више веровали наставнику свог детета, разредном старешини, директору школе. Подржавали су ред, рад и дисциплину. Били су на истој страни са наставником. И данас родитељи не беже од тога, али немају потпуну контролу над својом децом. Структура часа остала је иста: уводни, главни и завршни део. Мењају се методе и средства. Уџбеник губи својство и улогу. Бити предавач је превазиђена ствар. Тражи се нова улога наставника: координатор, партнер у учењу, друг у игрици. Писмене провере се нису најављивале. Сада се безмало морамо извинити деци ако се даје контролна вежба. Критеријуми оцењивања су пали. Ипак, видим боље дане. Убрзо ћемо стати на своје ноге и повратити изгубљено.
8. С обзиром на то да се у последње, скоро две године, много тога променило због пандемије, шта бисте могли да поручите деци, родитељима, младим колегама? Шта не смемо дозволити? Које су то вредности које треба да негујемо?
Тешко је данас делити савете. Сви савети су на интернету и друштвеним мрежама. Ово није време када су бракови трајали до смрти супружника. Ово није време када су људи зарађивали, па онда трошили новац. Ово није време када су људи умирали од болести и старости. Ово није време кад није било срамота ако не можеш да пропутујеш пола света. Какво је ово време? Све чешћи разводи. Разумни или неразумни - трпе деца. Образовањем и васпитањем деце баве се мајке, баке, тетке, стрине (женска линија). Жене у сеоским домаћинствима оптерећене до максимума. Људи умиру од страха од болести, превеликих амбиција и нереалних жеља. Узима се туђи новац, у облику кредита, да се заради свој. Упадамо у дужничко ропство. Срамота је ако не путујеш два пута годишње. Где су ту деца? По мом скромном мишљењу, главни проблем је у томе што људи немају времена за себе лично и за своју брачну заједницу.
Моја препорука: Бавите се собом, својим бићем и брачном заједницом. То је довољно да деца буду задовољна.
Задовољна деца даће бољи одговор на своје школске обавезе и неће упадати у проблем са вршњацима.
Деци, такође могу поручити - радите на себи! Истом мером мерите и себе и друге, али мењајте само себе. Имате право на образовање и много тога и нико вам то неће ускратити. Не тражите право ни на једну позитивну оцену ако је нисте зарадили својим трудом и знојем. Немојте никад прихватити да сте упропашћена генерација. Боже сачувај!!! Поправићемо штету и идемо даље. Теците као река. Она увек нађе свој пут. На том путу мирно прихвата све што јој наиђе и носи то собом. И ТЕЧЕ, ТЕЧЕ...
И на крају мој поглед на младе колеге: вредни, одговорни, скромни. Осећам да имају емпатију и разумевање дечије природе. Могла бих им поручити да не одбацују старо ако то вреди и да не прихватају нешто само зато што је ново и модерно ако то не вреди. Свака школа је специфична и по нечему посебна, па и наша. Ево прилике да се захвалим својим млађим колегама што ми помажу око дигиталних алата у настави. Удружимо снаге да не буде страха! Удружимо снаге зарад бољих резултата! Будимо тим! Чувајмо и негујмо комуникацију, емпатију и толеранцију на различитост.
Честитам свима Дан школе и надам се да сам одговорила на сва ваша питања.
Захваљујем Вам се у име свих чланова наше литерарно-новинарске секције Вуковци.
Нема коментара:
Постави коментар