петак, 28. октобар 2022.

Жена моје младости

 Та жена плаве косе попут мора,

Пустила је за мном сузу. 

Ваљда тако мора. 

Очи браон пуне суза, 

Квасиле су део хладних образа. 


Љубав нисам знао дати, 

Али Бог ми брзо све врати. 

Била је све најбоље, 

Ипак све се касно схвати. 

Од њеног живота 

Направио сам најгоре. 

Те очи се никада не забораве. 


Испала је добра према мени,

Али неко као ја, 

Није знао то да цени. 

Живот ми је била спремна дати,

Мислио сам да се то не исплати. 


Човек ваљда касно схвати, 

Кога воли и коме би да се врати. 

Волела ме као Бога, 

Па јој се сад боље врати.


Николина Товиловић

Нема коментара:

Постави коментар